TOM WAITS
 


TOM WAITS, 17.11.2004., Berlin


Previše ga volim. Zapravo, ne znam da mi je ijedna osoba iz svijeta pop-kulture toliko draga. I nakon previše koncerata koje sam odgledao, počeo sam pričati rodbini i prijateljima da više neću plaćati skupe karte radi sat vremena samo meni objašnjive čarolije - JOŠ ĆU NA WAITSA OTIĆI I GOTOVO. Problem je samo što su njegove turneje kratke i zaista treba imati sreće da se ulovi karta, pošto je on za sve godine stekao previše takvih kakav sam i sam. I slučajno sam bio u Londonu kad je prijatelj prepričavao gužvu za koncert i kako je bilo jebeno nemoguće kupiti vrlo skupu kartu. Uvjeravao sam sebe da to i nije tako strašno, jel, eto ni londončani ne mogu pogledat ga uživo.
I onda mi stigne mejl - Aleksandar Kanazir iz Novog Sada je nabavio kartu, ali ne može otići u Berlin pošto ne može dobiti vizu, pa ako ja hoću on bi mi ustupio kartu. HALO? Pa naravno da hoću! On je pročitao par mojih tekstova o Waitsu i definitivno je izabrao krivi način za početak prijateljstva:-)... Saša ju je,kaže, kupio on-line i poješće se od muke, čak je molio organizatore da mu pošalju potvrdu da je kupio kartu pa će možda ipak nekako dobiti tu jebenu vizu. I ništa. Karta košta 110 EURa i sve je super, ali ko zakurac sad ja ne mogu, zbog POSLA. I pitam sve koje znam žele li iskoristiti ovaj Dar S Neba. Najkonkretnije se javlja Danijel, on je već ispitao i koliko&kako doći do Berlina.
Ali dragi čitaoče, tu psihološkoj drami nije konac. U ponedjeljak Saša javlja da je ipak uspio dobiti vizu i da, ovaaaj, ako može, on bi ipak išao. Javio sam Danijelu i još mu nisam stigao pogledati u oči, i ne znam kako ću. Saša je naravno na kraju otišao, on je to i zaslužio; poslao mi je opis svega što se dogodilo te večeri u kazalištu u kojem je bio čika Tom. Ja sam još uvijek malo sjeban i ne znam kako da protumačim cijeli događaj. Znak s neba da NIKAD neću vidjeti Waitsa, znak s neba da se potrudim malo više: ipak se može ako se hoće!, znak s neba da trebam još ići na neke koncerte ipak. Ne znam, al evo pročitajte kako se Sale proveo tamo:

"Dakle 17. novembar, sreda.
Kada je avion sletao u Berlin oko 17:05, tek tada sam bio siguran da ću uspeti da stignem na koncert koji je počinjao u 20:30. Dobar znak je bio što sam definitivno bio u istom gradu u kome je Tom Waits. Ostalo je samo još da pronađem famozni Theater des Westens.
Thetar des Westens je bio lako uočljiv. Veoma lepa građevina. Ispred teatra sam bio nešto pre 19:30. Padala je sitna kiša i bilo je hladno, a prostor ispred ulaznih vrata je bio krcat gomilom nasmejanih lica. Neki dečko - imitator je sa prepoznatljivim rekvizitom iz Bone Machine perioda - sa naočarima za zavarivanje, trzajući po improvizovanom basu od drveta i kanapa, pevao Ice Cream Man. Vrlo uočljivi su bili nekoliki pojedinci sa kompletnim Tomovim imidžom 70-tih godina - goatie bradica, kačket, sako, prugasta kravata. Tapkaroši su se muvali okolo nudeći ulaznice za 200 EUR. Vrata su se otvorila tačno u 19:30.
Na ulazu nas je dočekalo obezbeđenje i upućivalo vlasnike online-ulaznica na poseban šalter na kome smo uzeli svoje prave ulaznice. Čitava procedura oko ulaznica, ostavljanja garderobe, je potrajala 20-tak minuta. U teatarsku salu se tada već slobodno moglo ući i sesti na svoje mesto, ali većina je preostalih pola sata iskoristilo za muvanje po hodnicima teatra, konzumiranje laganih pica i kupovinu suvenira na teatarskim shop-pultovima. U posebnom delu bila su 2 mala improvizovana štanda na kojima su se prodavali CD-i Real Gone (17 EUR), Blood Money, Alice i Mule Variations za po 10 EUR. Posebna poslastica je bila LP ploča Alice za 18 EUR.
10-tak minuta do pola devet, ušao sam u salu i osećaj je bio fenomenalan. Sala mi je delovala manja nego sto sam zamišljao, ali je to bilo to - kapacitet oko 2500, sa širokim parterom i 3 balkonska nivoa, ambijent topao, predivnog stila, idealan za ovakav događaj. Na bini su već bili svi instrumenti i pojačala. Neke udaraljke i činele su bile uočljivo home-made izrade, a najupadljivije je bilo mnoštvo gitara. Tu je bio i jedan ofucani električni piano. Moje mesto - 2. red od bine, tik levo od sredine na kome se nalazio glavni mikrofon, na nepuna 3 metra od njega. Nisam mogao da verujem. Tačno ispred mene nalazio se veliki sivi megafon.
Jedna devojka se pojavila i sa termos bocom i napunila verovatno čajem dve kartonske čase. Publika je bila na mestu. Bina bez ikoga. Svetlo se polako, ali ne potpuno, zamračilo i počele su ovacije, zviždanje i aplauz. Posle minut-dva na scenu je izašao Larry Taylor i uzeo svoj double-bass. Odmah iza se pojavio Marc Ribot i smestio se kod svojih gitara sa desne strane i posle njega je Brain seo za bubnjeve, uzeo je palice i na 1, 2, 3 band je počeo da svira uvodne taktove Make It Rain. Negde oko 4. takta na bini se u brzom hodu iz mraka pojavio Tom i pošao direktno prema mikrofonu sa podignutom rukom pozdravljajući nas praćen burnim aplauzom, zvižducima i uzvicima. Napravio je nekoliko karakterističnih grimasa, sa širokim osmehom, dodirujući obod svog šešira, stao za mikrofon i počeo da peva - You took all my money and my best friends... Pesma je završena Tomovim prizivanjem kiše završnim stihovima refrena, podignutog pogleda prema nebu sa šeširom u ruci.
Odličan početak, nastavljaju pesmom Don't Go That Barn. Tom je izveo i dalje bez sviranja bilo kog instrumenta. Pre sledeće pesme, Brain se preselio za tam tam, a na scenu je izašao jedan plavokosi klinčić i stao preko puta Braina iza istog tam tama - klinčić je mlađi Tomov sin od 10-tak godina i veoma liči na ćaleta. Započeli su prepoznatljiv uvodni ritam od Hoist That Rag. Izvođenje je ličilo na plemensko slavlje uz vatru - magiju hipnotički zavodljivog ritma i zarazne melodije. Fantastično izvedeno.
Zatim je Tom uzeo svoju akustičnu gitaru i prešao na smireniji feeling uz blues obojenu Sins Of My Father. Prvi dodir sa klavijaturama ove večeri, započeo je uvodnom melodijom orgulja pesme The Earth Died Screaming, koja je postepeno instrumentalno evoluirala u puniji zvuk uz preteće izvikivanje refrena s gromoglasnim Brainovim bubnjanjem. Pesma je okončana opominjućom i izmučenom solo melodijom Toma na orguljama.
Da bi malo razvedrio atmosferu težine prethodne pesme, Tom je ispričao nekoliko viceva na svoj način npr. o tome kako danas imamo najblesavije kombinacije različitih sprava, pa je on nabavio sebi sat koji je u isto vreme i lovačka puška.
A onda - Reperbahn. Tom je i dalje za orguljama, ovaj put sa zvukom piana. Pesma je kulminirala čuvenim "lai la lai la lai lai lai..." i pozivom da mu se pridružimo pevajući. Poziv je prihvaćen, ali mislim da je mogao biti i sa vise entuzijazma. Deo publike je u tom smislu možda bio suviše stidljiv.
Zatim još nekoliko viceva o jednom kanadskom restoranu u kome loše tretiraju svoje mušterije, a za šta oni vole da plate i kako je zbog njega jedna konobarica dobila otkaz. Neko je u jednom momentu nešto dobacio iz srednjeg reda, na šta je Tom odgovorio sa svojim čuvenim vicom: "You're still working at the airport?".
Part You Throw Away je bila sledeća, po mom mišljenju savršeno izvedena pesma (ne umanjujući NIMALO kvalitet ostalih), koja se isto tako savršeno uklopila u čitavu atmosferu i prostor sale teatra. Osetilo se disanje u pauzama između tonova.
Alice se idealno nadovezala. Tom na organima sa zvukom piana i Marc Ribot sa predivnim soliranjem.
A onda ponovo dizanje temperature - God's Away On Business. Marc Ribot je ponovo zablistao svojim solom na gitari. Usledila je još jedna pesma za pevanje sa ortacima u društvu i prava poslastica - Always Keep The Diamond In Your Mind, inače pesma koja nije objavljena ni na jednom oficijelnom albumu, a i uživo je retko izvođena. Tom nas je ponovo pozvao da pevamo zajedno.
Pošto smo se još vise zbližili posle ovog zajedničkog izvođenja, u drugarskoj atmosferi, na sceni sa desne strane svima nam se pridružio neki momak u jeansu, gestikulirajući pokretom ruke nešto Tomu. U prvom momentu sam pomislio da neki sound tehničar signalizira nešto Tomu, ali ubrzo smo svi shvatili da je u pitanju još jedan Tomov gost - C.R. Avery koji će za trenutak pokazati šta ume.
Tom i C.R. su počeli duet sa zvučnim efektima autentičnog double-human-beat-box-a. Ritam koji su zakuvali je bio uvod u Metropolitan Glide. Tom je pevao, band je svirao a C.R. fantastično bojio ritam sa Brainom svojim distorziranim efektima glasa u kombinaciji sa usnom harmonikom. Show se usijao.
Nastavak u podignutoj temperaturi je doneo još jedno malo iznenađenje - izvođenje Heartattack And Vine. C.R. je ostao na sceni i svirao usnu harmoniku. Veliki aplauz, C.R. se pozdravlja i odlazi sa bine. Sledi Walk Away i Tom peva bez sviranja.
Zatim Day After Tomorrow koju je Tom izveo sa bendom svirajući na akustičnoj gitari.
Shake It je Tom izveo naravno koristeći shakere i pesma je zvučala izuzetno. Dok se pesma završavala, Tom je predstavljao band uz snažne ovacije. Tom je onda rekao: "Hvala vam što ste došli večeras. Laku noć!", skinuo šešir i duboko se poklonio, prišao samoj ivici bine sa namerom da se rukuje sa nekima od nas u prvim redovima ali je prostor između bine i prvog reda bio dubok i prekriven mrežom. Usledio je dug aplauz, zviždanje i vika, publika na nogama, svi želimo još. Posle dobrih nekih 3 minuta, band je izašao na binu i Tom se pojavio ponovo.
Započela je Come On Up To The House, a Tom je svirao ponovo harmonium. Posle još jednog dobacivanja nekog iz blizine u publici u kome se čula reč "fucking", Tom je izazvao smeh u prvim redovima odgovorom (koji se nije čuo preko mikrofona): "Blah blee blee your mommy!". Usledila je predivna Trampled Rose i zatim potajno očekivana i prikladna November.
Pozdrav publici i odlazak sa scene. Ali ponovljen poziv publike je uzvraćen izvođenjem Get Behind The Mule sa C.R. Avory-jem na usnoj harmonici. I onda Lucky Day. Tom je mahnuo pozdravio kratkim pogledom i brzim korakom otišao sa bine.

Jednostavno rečeno, kao što sam i očekivao koncert Tom Waitsa je rečima neopisivo i neponovljivo iskustvo, ali isto tako prijatno iznenađujući osećaj, jer definitivno izgleda drugačije od onoga što sam zamišljao, drugačije na neki neobjašnjiv način, jer sam imao pretpostavku o feelingu koncerta na osnovu filma Big Time i sl. ali sasvim je drugačije to videti lično, neposredno, čak drugačije od ostalih koncerata na kojima sam bio. To je nešto što se mora lično iskusiti, jer se ne može sve to obuhvatiti rečima. Imao sam osećaj kao da nas je Tom pozvao u kuću i da je svirao za nas u toj kući. Oseti se prisnost i čitav ugođaj je predivan..."
Eto.

sale koji je real gone: riverskycity@yahoo.com
a onaj koji će valjda jednog dana: tonisaric@inet.hr